Наша књижевност

Син 4

запале и угасе. Као да је цео Београд устао, па удара, али неко не да проћи.

—_ 'Оће ли се пробитиг — пита Крле.

— Сигурно, — тврди Мате.

Трчи Крле доле радостан. Све се изменило, нико више не кука, сва лица чекају нешто, све очи отворене. Вања се игра са Мимом, диже је увис и спушта. И Крле прича како напољу сева, пуца, како наши наваљују, и како ће сигурно пробити. Слобода је ту.

Вања ћути, само његове очи говоре, руке, лице, покрети. Девојчица му прича, а он је гледа својим великим, плавим очима. Крлу жао што ћути, па му прилази:

— Вања, говори слободно!

Вања се чуди очима.

— Говори, сви знају да си руски војник!

и Вања почиње да прича девојчици руски, да јој тепа меко, топло као својој маленој сестрици. Напољу тутњи, урла као да ће све да понесе, целу кућу. Урлик не престаје, грми земља, тресе се.

Нека жена прилази Мими и Вањи, узима Миму за руку и вуче је, јер она неће да иде.

— Зашто је водиш» — чуди се Крле.

— Стрељаће је што се с њим разговарала, — каже ужаснута жена, и вуче Миму која се отима, плаче.

Вања збуњен гледа Крла, а Крле ћути. И нешто му чупа утробу.

— Шест сати, — каже неко, а напољу не престаје грмљавина.

— Већ је свануло, —- додаје други.

Малопосле зачу се неки пуцањ у близини, и у подрум упаде изненада Немац у зеленој униформи са шлемом на глави. Крле није могао да дише, нешто му стисло јабучицу.

Немац је крештао, викао нешто неразумљиво, а Крле је мислио да су пропали. Неки људи су му нешто плашљиво одговарали на немачком, и Немац оде, отрча, а они остадоше сами. Крле не сме да се помери, боји се: Немац ће можда да се врати. А Вања се смеши и шапуће руски, али Крле разуме:

— Ја се не бојим! Не предајем се жив.

Напољу се опет све утиша, настаде гробна тишина, која је као ужас извирала из свих кутева, ширила се, појављивала на сваком лицу, гледала из свих очију. Опет одбијени, опет ништа. Крле се стегао, хоће да се угуши, толико се све стисло на њему. Нико не говори.