Наша књижевност
46
стварношћу, иде правилним путем ка социјалистичком реализму, не запада-
_фући у ћорсокаке лажно напредних видова формализма који данас дивљају у свим капиталистичким земљама, па донекле и у неким земљама нове демократије. Мако је Зоговић за ову књигу одабрао само један део својих критичких радова, у њој су постављена и третирана најважнија питања наше културне политике на подручју књижевности и уметности. Немилосрдан према противнику а бридак према сваком узурпатору напредне идеје, Зоговић има изванредну прецизност аргументације, оштрину мисли, страст логике, методичност излагања, усијаност идеје. Он је партијан у пуном и најбољем смислу, борац у сваком тренутку, борац који не пропушта ништа, али се не залеће на неважну тачку, и не дозвољава себи ни намању површност, приближност или лакоћу у решавању питања. Његова луцидност одаје огроман савладани напор, а прецизност његове мисли спаја се са упорним, самопрегорним, страсним тражењем адекватног израза, израза који је понекад оштрица, понекад поента као шиљак. Прецизност израза огледа се и у наслову књиге „На попришту“, који јој потпуно одговара. Сем прецизности мисли, сем страсне идејности у свакој анализи, у свакој оцени, Зоговић има способност да у мноштву појава уочи типичност у једном или другом смислу, да у појединачном случају погађа појаву, да постави принцип, да заоштри проблематику и њу обрађује. Принципијелан у оцени ну полемици, он постиже поетску визионарност у неким чланцима публицистичким по теми и форми, јер се у њему на срећан начин стекла дијалектичка прецизност са поетском фигуративношћу.
Може се човек, и потпуно иста уверења, не сложити с појединостима његове оцене, може се дискутовати поводом неких његових формулација, али принципијелност његових поставки и закључака мора увек убедити.
Ако је ова књига по радовима на први поглед разнородна, с друге стране би се могла приметити извесна једностраност у овом критичарском делу. Наиме, сем у есеју о Његошу, Зоговић никад не примењује свој критичарски таленат на. интерпретирање појединог ствараоца или дела, на оцењивање једне конкретне појаве, него своје позитивне поставке даје махом, и најбоље, у оштрини полемике против неког погрешног или непријатељ ског схватања. Он је више есејиста него критичар-интерпретатор, али у тој особености му је и снага, којом се он високо издиже у југословенској књижевности, па и ван њених граница. Он је изразити дух уопштавања појаве до типскога у једном или другом смислу, ради извлачења главних принципијелних закључака из прецизних анализа или надмоћних полемичких потеза. и по томе, што Зоговић пише само онда кад једну појаву сматра типичном или кад треба поставити принципе, ова књига је целовита и показује да аутор добро зна своју главну снагу.
У једном чланку из ове књиге, у чланку „Примјер како не треба правити „Примјере књижевности“, Зоговић, анализујући погрешни метод састављања једног уџбеника књижевности за ђаке, између осталог дотиче питање, које ћу нарочито поводом ове књиге истаћи. Говорећи о „Примјерима књижевнрсти“ који су издани као приручник према наставном плану Министарства просвете НР Хрватске, а стављајући уз тај хрватски приручник и низ других српских и хрватских читанки и приручника, Зоговић каже: „У томе плану, и у свим тим приручницима, јасно се испољила тенденција да се наша нај-
|