Наша књижевност

Хроника о 47

новија књижевност, „књижевност двадесетог вијека“, дијели на предратну књижевност, као неку цјелину, и на ратну, „партизанску“ књижевност, „књижевност народно-ослободилачке борбе“, при чему се негира предратни период дјелатности напредних реалистичких писаца, а они своде само на оно што су написали за вријеме рата или одмах после њега, Откуда то долази, шта то објективно значи»“

И Зоговић даје прецизно објашњење: „То долази као посљедица не-

схватања или потајног негирања континуитета између предратне ослободилачке дјелатности напредних снага наших народа, на челу с Комунистичком партијом Југославије, и њихове ослободилачке дјелатности у току рата. То долази као посљедица несхватања или „заборављања“ да је књижевност периода Народно-ослободилачке борбе само органски наставак предратне напредне реалистичке књижевности и да у предратној напредној реалистичкој књижевности има радова који су равни најбољим остварењима наше ратне литературе, или је чак и превазилазе. То долази отуда што многи уредници школских уџбеника и приручника не схватају или неће да схвате да појава нових имена у „партизанској књижевности“, поред имена напредних предратних књижевника, не значи ништа друго, него да су још неки писци прешли на линију борбено-реалистичке књижевности, дајући велики прилог Народно-ослободилачкој борби, богатећи напредну књижевност, — и уназађујући је у извјесном смислу, пошто су донијели собом много остатака натурализма, симболизма, примитивизма и механичког фолклоризма, чега су се револуционарни писци били углавном ослободили прије рата. То, најзад, долази отуда што су се неки од састављача оваквих зборника и приручника прије рата борили против нове реалистичке литературе, па сада или још нијесу у стању да према њој заузму објективан став, или просто сматрају да им се дала прилика да се, у школским књигама које издаје наша оадничко-сељачка држава, ломало свете књижевности радног народа за њену побједу над реакционарима и формалистима.“ к Навео сам читав став зато, што бих му додао једну имплицитну мисао. Код неких „стручњака“, књижевника и критичара, па и добронамерних, који су после ослобођења примљени у Савез књижевника, постоји остатак уверења да је до рата постојала нека „критика“ која је важила „као тавка“, а данас, у новој држави, наместо те предратне званичне критике, постоји нека нова „званична“ критика, која има утицаја зато што су нови људи дошли на власт, а да у радничко-сељачкој држави уз ту, „званичну“ критику постоји, скромна али важећа, она стара „критика као таква.“ То је заблуда која се још помало одржава, а њени поборници још понекад имају прилике да је протурају.

Ако наша напредна научна критика, која се данас, у радничко-сељачкој држави, заиста ослања на културну политику народне власти, у новим условима, уз остварене услове, даје правилне оцене о појавама наше културне прошлости, — она је то чинила и онда када је још била прогоњена како од противнародне власти тако и од званичне критике. На пример, чланак Милована Ђиласа о Његошу, који је омогућио правилно осветљење Његошеве појаве током прошлогодишње прославе, написан је и објављен 1939, и већ тада изазвао у јавности формирање новог мишљења о Његошу. Оцену Цанкара дао је Борис Зихерл још пре рата, итд. Зоговићев чланак ,„Осуде без призива“ још је 1938 задао ударац добронамерно површној оцени вред-