Наша књижевност

48 Књижевност

ности културне прошлости, вулгарном социологизму који је претендовао на улогу марксистичке науке, и дао смернице за оцењивање нашег културног наслеђа у области књижевности. Те критике су тада одјекивале, оне су васпитавале широке масе радништва и напредне интелигенције, — и оне су се показале тачне, као што су се показале тачне све критике против реакционарних интелектуалаца који су у току рата логично постали издајници народа и културе. Наша напредна, марксистичко-лењинистичка књижевна критика у старој Југославији, нарочито од 1937 године наовамо, обарала је лажне ауторитете који су имали власт, раскринкавала је ненаучност и реакционарност многих „истакнутих“ књижевника и критичара, упозоравала неке да не скрену на беспуће издаје, обележавала неке као издајнике — и они су то заиста били. Она је показивала празнину иза учености где је није било, пробушила многе надувене рекламне балоне реакционарне буржоаске идеологије. Властодршци су могли хапсити, затварати и премлаћивати претставнике напредне друштвене и књижевне мисли, но реч ових је погађала, њихова оцена је улазила у свест народа. Напредна критика је постојала и, уистину, владала масама, важила у јавности још док су многи мислили да је она ван закона и ван културе. То не шкоди данас истаћи. Данас постоји правилан критериј и у широким масама, а то је, у оквиру напредне теорије револуционарног покрета, успех напредне критике која се ослањала на науку и на најбољи део народа, и која је многе своје оцене проверила у пракси.

У том делу има значајан удео Радован. Зоговић, и његова књига претставља засад класичан пример континуитета наше напредне критике од полулегалности до данашње културне политике државе.

Читајући сада ову књигу, која садржи драгоцен критички материјал како о добу до рата тако о ослободилачком рату и о данашњој нашој културној револуцији читалац пред неким радовима застаје узбуђен и потресен, Зар није у „Вуку Мандушићу“ Зоговић уочи рата пројицирао херојски лик борца нашег ослободилачког рата, општи и субјективни смисао ослободилачке борбе2 Зар није у пригодном говору одржаном приликом отварања обновљеног Дома културе у Јајцу, у октобру 1943 године, Зоговић пројицирао културну политику наше нове државег Јесу ли то пророчанства» Не, то је поетска формулација напредне историске идеје наших народа. То је видовити израз истине која је постојала у напредним снагама и у ослободилачкој борби наших народа. Нова народна држава тада је већ потенцијално постојала у ослободилачком покрету. Културна политика народне државе већ се кристалисала и проверавала у пракси пре пуног остварења услова за њено спровођење. Зоговић је у том пригодном говору „Браниоци и градитељи домовине“, захваљујући своме таленту, страсно формулисао једну мисао нашег 'општенадодног устанка и раније борбе авангарде радног народа. Као што је у чланку „За мач и за перо!", објављеном у „Борби“ од 1 децембра 1944, у неколико сажетих реченица формулисао моралну и стваралачку дужност наших књижевника, тако је у реферату „О нашој књижевности, њеном положају и њеним задацима данас“, прочитаном на Првом конгресу књижевника Југославије 17 новембра 1946, дао прецизну анализу положаја, са погледом уназад, оценом тренутка и перспективом у напред, поставивши пред наше књижевнике и пред себе јасне задатке.

Строг према себи, самокритичан у односу на сваки свој рад, савестан у тражењу адекватног језичког и стилског израза за страшћу засићену пре-