Наша књижевност

бин

Поводом седамдесетогодишњице Отона Жупанчића 89

јих све чешћих критичких тачака, изазива код песника дубоку забринутост за судбину словеначког народа у сукобу великих капиталистичких сила који долази. Песников протест против империјалиетичке похлепе и трговања са животима народа, против изигравања балканских народа, у оно време се изражава у познатом сонету „Земљевид“ (Географска карта).

Бесмисленост жртвовања словеначких људи који у империјалистичком рату 1914—1918 за туђе интересе гину „на Висли или на Дрини, па сами не знамо где“ разоткрива се у задивљујућим контрастима које ствара оквир дечијих молитава, питања и цвркутања, у коме песник размишља о неправедном рату и присилној жртви словеначког човека. Године 1917 када су се под утиском империјалистичког рата и револуционарног излаза који је из њега нашао народ Русије, заталасале и словеначке народне масе, Жупанчић је смело поставио питање: зар може народ после тешких искушења рата у који су га за вољу туђина гонили реакционарни словеначки политичари, зар може тај народ под старим вођама да ступа у нову зору2 „Струне без нашег гласа“ — то су за њега лажни народни вођи који се крајем рата поново намећу народу. У „Питањима“ он пита: ко си ти који би хтео да водиш мој народ Јеси ли себи кришом испитао' савесте Јеси ли нашао да ћеш до краја бити веран2“

Рађање Југославије, уједињење Словенаца са осталим југословенским народима у заједничкој држави, песник је поздрављао у песми „Наша реч“ у коју је улио сва своја очекивања, сву своју веру у нове дане када словеначки народ неће, „осуђен на ћутање у већу народа, из далека гледати како граде нов свет“, своју веру у победу праведне ствари словеначког националног уједињења, у то да ће словеначки народ испунити своје посланство у колу братских југословенских народа.

Али наступило је разочарење. Словеначко народно тело било је у приличној мери заслугом реакционарних вођа раскомадано на три дела. Слободу у новооснованој држави опет су претворили у смешну маску, у мајмунски лик, још више изопачен него што је био онај који је слобода у Словенији носила у доба настанка Жупанчићеве „Песме омладине“. Лица о кбјима је песник певао у „Нашој речи“ искривила су се у огавну корошчевску наказу која је словеначком народу доносила потемех, срамоту и погибао.

Песник се болестан затворио у себе: „сву ноћ буљим очима у празни мрак, сву ноћ у грудима осећам бол.. „ Отишли су Жупан-