Наша књижевност

ЕПА ЕМИ ИЕ НИ 90 у Књижевност

чићеви пријатељи. Године 1918 умро је и Иван Цанкар. „Мене смрт посећује у пријатељима“, рекао је песник у некрологу Ивану Цанкару. Жупанчић је скоро сву стару Југославију прећутао. У том раздобљу он је даље усавршавао словеначки литерарни језик, преливао у њега дела великих класичних и савремених мајстора уметничке речи, отишао из савремености у историју, тражећи зачетке идеје о југословенском уједињењу у циљевима цељских грофова и написао своје једино веће драмско дело „Веронику Десенишку“.

Жупанчић је остао сам и дочекао времена када је изгледало да земља и народ, руковођени проданим вођима неповратно срљају у пропаст. Стварност старе Југославије није се приближавала него се све више удаљавала од онога што су у будућности гледали Цанкар и Жупанчић који су у својим сновима увек били конкретно усмерени ка остварењу прогресивних ослободилачких циљева словеначког народа. Песника обухвата осећај бесмислености читавог његовог рада: „Мисли, снове бацао је у провалију без дна, младе је дане изгубио, страст се расплинула у ништа, срце је узалуд изгорело...“ Извор резигнације код песника и његовог повлачења у себе треба тражити у чињеници да је класна логика збивања Жупанчићу била много мање очигледна него, на пример, Цанкару који је, као што је познато, сразмерно рано нашао пут у раднички покрет. Зато је код Жупанчића и разочарење после оноликих нада које је полагао у 1918 годину било тако велико да је покрај песника готово незапажено прошло освешћавање и окупљање — кроз борбу против реакционарних профашистичких управљача — оних снага које су биле позване да остваре ослободилачке снове народа. Претставници тих снага могли су рећи као што стоји у Жупанчићевој „Нашој речи“: „пат је дап у бодоспозЕ К1јис: пи зто Ага у диз пехкајјеп ргамјсе 1п зуођоде хан зеп“ (нама је дат кључ у будућност: ми смо у души сачували неокаљан златни сан правде и слободе).

Те снаге, — то је био словеначки радни народ са славном Комунистичком партијом на челу. Жупанчић се повукао у себе, али у том народу живела је Жупанчићева песма, подизала га, и народ је опет подигао песника.

У данима највећих искушења народ је узео судбину земље у своје руке. Отпочела је величанствена борба словеначког и осталих југословенских народа против туђих освајача и њихових слугу.

Велики песник осећао је потпуно подударање између своје унутрашњости и подвига свог народа који је почео да остварује сан

аи