Наша књижевност

100 - у

Књижевност

има више него радника који су постали индустријалци и банкари, јер јасно је да је генијалних далеко мање од негенијалних. А све то нам доказује да генијална подела рада која оличава модерност нашег доба, а генијална је поред осталог и зато што омогућава генијима да се потпуно, а на корист читавог друштва, испоље. И оволико је доста, ако не и сувише — само они вечито незадовољни, који и сами не знају шта управо хоће, могу да гунђају и захтевају нешто друго. А такви су редовно негенијални, и гневни на своју властиту негенијалност, поносно оспоравају одличност једног система, једног генијалног система створеног од генија и за генија, али у сваком погледу корисног и за негенијалне.

У време када започиње ова наша прича, њен јунак Џон Бредли има поред фабрике конзерви две фарме, виле на морској обали и куће у 172 улици — и, без неколико месеци, четрдесет година испуњених корисним радом и пријатном, што никако не значи и некорисном доколицом. Поред овога наш јунак поседује нешто акција из челичне и хемиске индустрије — ма да морамо то одмах рећи, са њима веома опрезно, да већ не кажемо бојажљиво, игра на берзи. Најзад, разуме се, он је и власник два аутомобила, раскошног (а „за наш европски укус и неукусног) намештаја; неких слика и кипова за које му је речено да су уметнички па их је зато и купио; неколико коња за јахање (у сваком случају лепших од његових слика и кипова); библиотеку од око десет хиљада књига (купљену, наравно, одједном и одмах једнообразно укоричену — доцније је њу увећавао само криминалним романима које је он једино, али сасвим марљиво читао допуњујући своје књижевно образовање); овећег моторног чамца, налик на минијатурну јахту, додуше за веће друштво тескобног, али за мање не сасвим неудобног; и поред још много чега што је неопходно за послове и доколицу једног пословног човека — и супругу, закониту супругу, наиме госпођу Ирену Бредли, прилично лепу двадесетпетогодишњу плавушу, која је одлично јахала, играла тенис, пливала краул и, с времена на време, волела и да пева црначке попевке, пратећи сама себе на клавиру, на коме је без нота само по слуху, могла да свира и сваки шлагер чим би га, макар само и једангут чула. Послови Џона Бредли развијали су се мирно и одмерено — тако да он сам, убрзо после смрти свога оца, све чешће није знао како да убије време у својој пословници. Ипак, једноликост његовог пословног живота вије га много тиштала — он није имао амбиције да постане краљ