Наша књижевност

202 Књижевност

Док се поп опраштао од домаћина, коме су овај пут од дугог разговора са попом, уши биле црвеније од лица, Вишња је допунила бисаге воћем и спустила поклопце.

Јашући, поп се два три пута окренуо и мануо им на поздрав, што је чинио само кад је изузетно расположен.

Кад је замакао у младу храстову шуму под ливадом, Вишња се уозбиљила. Изравнале су јој се боре на лицу које су се намрежале ради силом развучених усана у осмијех.

__Радован ју је ошинуо брзим оштрим погледом, који она није примјетила.

— Осрамотисмо се данас, мој Радоване! Не имадох чим да му напуним бисаге!

— А нијеси ли му и' са тавана нечим натуткала, да ти души изабере боље мјесто у рају! Ако си! Прије ћеш од њега липсати! Он растеже каише, а ми их ради так'и' будала к'о ти што си, притежемо. Радован је знао, да Вишња не шкртари кад је у питању поп, вјерујући да ће јој се то на оном свијету богато вратити.

— Не гријеши, јадан, душу! Велим ти, осрамоти' се!

— Лако ћемо за ту срамоту!

— Натрпала сам му бисаге воћкама и дадок му још само двије љуске!

Мислила је, да ће и Радован увидјети, да су се осрамотили, али он отсјече:

— Превише си му дала! Требала си му насути дивљака, па нек' о њи' таре зубе и погани језик!

Вишња је видјела да је боље и овај пут оћутати, јер:

— Откад се ово чудо и рат заметнуше, он ни попа, ни бога не признаје, к'о да су му они; глуво било, криви за све!

ВЕРА ОБРЕНОВИБ-ДЕЛИБАШИЋ