Наша књижевност

Слике из Бразилије = и 219

штампање врло аљкаво, и у њима ће неки можда сасвим поштен чланкописац, започињући као ово ја своје предавање од — Адама и Еве, казати чак и то да се о неком рату не може ни говорити. Али то је свеједно. Ствар је у томе што тај чланак, већ због његове дужине, људи углавном не читају. Она широка маса задовољава се са оним што је у наслову прочитала. И кад се тако ради из дана у дан — а штампа је, како смо видели, слободна и то јој нико не може забранити — природно је што се најзад створи једна магло· вита и нејасна слика о могућности новога рата и да цео свет одједном почне да говори о томе. — А зашто опет ратг Зашто и откуд рате — упита још понеки здрав разум. у Ту ми сад морамо лојално да признамо да су се ти дотични новинари заиста најусрдније — како би се рекло — до могања тру дили да нађу неки колико толико паметан и озбиљан разлог за то. Али шта су могли кад разлога није било — Закачили су се за ону увреду, коју је тобож један руски новинар нанео претседнику републике тиме што је казао да овај свој генералски чин није задобио на бојном пољу. Као да је он, тај исти генерал Дутра, крив што Бразилија осим оно мало револуције, других ратова није водила! Не, то заиста није било лепо од руског новинара што је о том писао. Није лепо. Али ствар би на томе остала. Генерал Дутра је и сам знао како је постао генерал и зато се због тога не би баш тако увредио. Али Американци су рекли да треба да се увреди, и он се увредио. А онда је и дипломатске односе са Совјетском Унијом прекинуо. Јер тако је „ситуација“ захтевала. А ништа ти горе нема него кад „ситуација“ стане да захтева. После је ситуација захтевала да та ствар захвати читав континент. Дошло је до прекида дипломатских односа између Чиле и Југославије, Чехословачке итд. итд. Једном речи, „ситуација“ је „захтевала да се данима, недељама и месецима само о томе пише и говори нако Русија само на то мисли да прогута не само Бразилију, већ читаву Јужну Америку. Па и бразилијански петролеј. То поготову и понајпре. И сад се јављају нове, врло интересантне, пароле: „Не дајмо наш петролеј — Русији!“ Виче лопов „Држ'те лопова!“, не би ли се сва пажња јавности скренула са њега и он несметано оствари своју разбојничку замисао: Хоће ли успети, неће ли успети2 Хајка на комунисте достигла је врхунац. Поништење комунистичких мандата које је ових дана нај-

у а“.

МАУ он ДОЊУ РА

па а МЕ У хана че ата вв

МАУ ААЊУ о ма

Ра