Наша књижевност

220 Књижевност

зад спроведено, показује да све иде сасвим плански. Дође му опет као неки Маршалов план. Сад ће у парламенту све ићи као по лоју. Пре тога се још постарали да се штампарија јединог напредног листа, „Трибуна популар“, најдивљачније опустоши. И то сасвим нузгред. Пошла тако маса бананиста да манифестује своју благодарност претседнику Дутри за његов мудри акт прекидања дипломатских веза са Совјетима, па пошто је та штампарија сасвим близу, једва неких 500 метара од претседникове палате, искористила свој сат одушевљења и на то. Толико је било поручено, толико је и трајало. И све било по плану.

То је ето залеђе, наличје овога раја. Фасада међутим сасвим друкчије изгледа. Разуме се да ту човек не треба да се задржава на извесним појединачним пролазним и такорећи сасвим случајним појавама. Као она, рецимо, кад су учесници овога рата — јер знате ваљда да је и Бразилија послала један експедициони корпус у помоћ савезницима у Италији — кад су, велим, учесници овог рата на једном митингу, приређеном ради комеморације дана кад је Бразилија ступила у рат, хтели мало и о том да говоре ради чега су ишли у рат и ради чега је био тај рате Том приликом је полиција пуцала у народ. И ја сам био на том митингу и лично сам се уверио да је полиција била веома стрпљива. Чекала је, чекала, чекала да манифестанти нешто кажу — а да је среће и да нешто учине што личи ва изгред, па кад они то нису хтели да учине, онз је пуцала. Јер она је била добила свој задатак и тај задатак морао је бити извршен. Нису ето, никако били предвидели и ту могућност да ће манифестанти да остану мирни. Међутим некоме је потребно да се говори о рату, а кад се говори о рату, није од штете да се мало осети како барут мирише. И тако се цела манифестација претворила у једну манифестацију полиције.

Таквих манифестација буде ту и тамо. Било их је и приликом споменутих среских избора, иако не у самом Риу. На конгресу писаца у Бел Оризонту писци су онолику галаму дигли због питања комунистичких мандата у Парламенту, и то не да кажете неки комунистички писци, већ други. Место да говоре о музама, стали да расправљају о неком народном суверенитету и демократији. Просто као да нису у рају!

Али то се не догађа сваки дан. Сваког дана међутим имате све као у рају: дивни излози пуни су свакојаке робе; жене су им лепе и елегантне, и баш све су и маникиране и педикиране: на плажама