Наша књижевност

Е | У

у

СРДО Ки а

%

Ра њи УЦИ ..

|4 МУ ИВ ВАРА у : ;

МЕ

Па не рири

За И о он од УУ)

ПР ЕР и а

264 5 Књижевност

народне песме, него и нове идеје, револуционарне идеје, идеје које су биле нове и у европској поезији. Усвојивши све резултате савремене му мађарске версификације, но одбацивши затим све што је сматрао туђим мађарској народној поезији, Петефи је говорио: „Машта ко рекао, права поезија је народна поезија. Њу треба учинити владајућом. Ако народ буде владао у поезији, он ће се приближити и владавини у политици, а у томе лежи задатак века.“ (Писмо песнику Јаношу Арању). —

Као што је, сматрајући љубав и слободу највишим вредностима, био спреман да за слободу жртвује љубав, тако је био спреман да за истину жртвује чак и лепоту. „Али — оно што је истинито, то је природно, а што је природно то је добро, према томе и лепо. То је моја естетика“.

Фебруарска револуција у Паризу затекла је песника жељног борбе за слободу, за светску слободу. Из читавог круга интелектуалне омладине, званог „Мартовска омладина“, што се окупљала у кафани Пилвакс, Петефи је био најодређенији и најспремнији, најсвеснији онога што треба чинити. Његова „Национална песма“, коју је рецитовао народу а с друговима умножио у заузетој штампарији, одјекнула је као позив на устанак.

Устанак није био једносмислен. Народан по карактеру и садржају, он је у воћству имао и ситноплемићске и буржоаске елементе који су га скретали. У критичном моменту, августа 1848, одиграо се расцеп између деснице и левице. Десница, која није смела ни хтела да помишља на дефинитивно кидање с Бечом, кидисала је на Петефиа као на најгорег противника. Он, који је Четрдесетосму дочекао као зорњачу свих народа, био је начисто да је половна револуција пропала револуција, а да пораз у бици може бити једна етапа ка каснијој победи. Није могао да поднесе погађање с монархијом за нека делимична права, ударао је и по немачким господарима и по мађарским опортунистима, разголитио мит о „љубљеном краљу“, осудио властелу, и био је можда једини песник тога

"доба који је имао племениту смелост да тражи вешање краљева,

чак изразио готовост да то сам учини ако други неће. Веровао је да ће револуција од Четрдесетосме ликвидирати монархије |аједно с феудализмом, и да ће круне остати музејске реквизите народу на уклин. Ако му је предосећање револуције давало видовитост, променљиви ток револуције дао му је досад ретко превазиђену снагу револуционарног патоса, одушевљења и гнева. Борбени бес му је понекада измамио и стихове националистичког ре-