Наша књижевност
А А
Шандор Петефи 265
сантимана, али његово истинско национално осећање било је надахнуто општедемократским, општечовечанским садржајем. 1849 је одиста једини мађарски народ у Европи водио борбу која је била израз општедемократског покрета. Петефи је предвиђао чак и своју смрт на бојишту, смрт „за човечанство, за слободу целога света“,
а мучила га је помисао да би могао умрети у постељи, у „миру“ ропства.
Устаничка војска под генералом Гергением, која је створена после расцепа и водила борбу с аустриском војском и интервенционистичким војскама, није постала народна војска. Њу није поразила само надмоћ непријатеља (а на мађарску револуцију, тада једину у Европи, јуришала је читава контрареволуција Европе убројивши и Јелачића и Рајачића), него и круто воћство које није схватало да се не ради о војничком запту него о борби народа за слободу. Петефи, видећи блиску пропаст, пошао је у трупе пољског генерала Бема у Ердељу. У једној надахнутој песми он изражава уверење да не може ствар пропасти кад има таквих бораца као што је Бем, и кад су се нашли пољско и мађарско слободарство. Међутим, у августу 1849 мађарска војска положила је оружје. Неколико дана пре тога, у последњој бици код Шегешвара, погинуо је Шандор Петефи, не дочекавши капитулацију. Његова смрт је легендарна, и она је поента његовог живота — истоветног с револуцијом. Погинуо је али му мртво тело није нађено, те његова смрт није обележена телесним остацима, а од више хиљада његових песама многе су остале непролазне, свеже, после стотину година још актуелне. Његове најбоље песме'су данас актуелни завет мађарском народу који остварује народну демократију, а и позив песни-
цима још неслободних народа да се боре за национално и социјално ослобођење.
~
Петефи,велики народни песник и песник револуционарно демократских идеја, живео је и код наших народа, преводио га је Змај, а волео га је Јакшић. Његова песма „Песницима деветнаестог века“ и данас још делује као позив песницима.
Мајаковски, песник Октобарске револуције, која је изменила свет, певао је:
„Нек умре мој стих, нек умре, као редов, као што су у јуришима гинули безимени наши“,
4
па У