Наша књижевност

Смрт мајора Баука 275

— Шта је то, коњ се чује2 — шапатом упита Баук.

— Коњ и све се нешто по шуми, чини ми се сумњиво...

— Лези иза колибе и осматрај, док ми Хајру намјестимо на носила „Није ђаво да су нас и овдје напипали. Не би ваљало на овој ЧИстиНи.

Несложан и јак плотун дочекао је бауковце чим су с носилима крочили на врата и приморао их да се повуку у колибу. Скидајући с врата аутомат, Баук је само узгредно напоменуо:

— Рекох ли ја синоћ, да се колиба удеси за одбрану. Видите, како ће нам то ваљати.

А затим је кратко свео рачун:

— Ваља се тући, а кад се смркне, — пробој!

С носила се јави Хајро, сувопаран и кратак као и увијек:

— Ви гледајте како ћете, а ја — није штете, имам револвер.

Неосјетно и брзо тама се прориједила и устукнула према рубу суморне црногоричне шуме остављајући на средини овеће пољане сиву посрнулу колибу, склепану од подебелих јелових облица. Чинило се; као да се то онај тамо, затворен у колиби, оштро издваја од својих гонилаца и прикупља се за одлучан ударац. Полегали иза клада и камења, четници су нетремице зурили у то склониште, осамљено и страшно насред чистине.

Баук се бранио наизглед немарно и оклијевајући, тек понеким пуцњем, па је четницима изгледало да тај невидљиви противник или нема довољно муниције, или пак, а тога су се нарочито бојали, да опет спрема један од оних својих непредвиђених и смјелих испада који су га увијек досад спасавали. Зато су, да би се охрабрили, нештедимице и наслијепо решетали по колиби из митраљеза и пушака, срећни што је пред њима читав дан, јасан и ведар, а по дану се Баук ваљда неће пробијати.

Склоњен позади на ћубастом баиру, окружен куририма и заштитницом, Врањеш је руководио читавом „операцијом“ нервозно тапкајући по меку тлу посутом иглицама и бацајући око себе недопушене горке цигарете. Сасвим у дубини, као стална и упорна искра, тињао је у њему страх, да „мајор“ сваки час може провалити кроз овај непријатно туђи јелик, а он ће се опет наћи пред њим, сам и остављен од свију.

Сав у грозници, упаљених очију и спечених усана, војвода Раде провиривао је иза оборена храстова стабла. Пред њим, на двјестатриста корачаји даљине, заглушена четничком паљбом, као да је потпуно замукла злослутна мајорова колиба. На њој се, чак и с ове