Наша књижевност
ИНДИ ЊЕ И ИН Р и
ОРИ Иви
Зе Ат
РИД ПИРА
УМУ
о ОВ А реч РО
~ о уиааруне УВА ди а
У
Пи зфен 45
МР Је
5 дива!
276 : Књижевност
даљине, распознавао сваки облић, низак и таман прозорчић и неједнаке подеротине на посрнулу крову, али се она војводи чинила као далека и недоступна тврђава, још страшнија због свог наоко безопасног изгледа. Од. ње га дијели чист и зелен пољанак, уријетко посут свијетлим каменицама. То је пут, бескрајан и непремостив, кога може прелетјети само смрт, муњевита и брза као очи, или само онај ко има луду срећу, а то је једини Баук.
Само за трен, у сјећању, искочи пред Раду гараво и љутито „мајорово“ лице са оштрим и сјајним очима које пресијецају попут ножа одузимајући човјеку и снагу и језик и он се, сав у јези, стаде да повлачи дубље у шуму, тражећи сигурнији заклон. Он сам, сад је постајао онај који се брани, а онај невидљиви, отуд из колибе, претворио се у нападача. Кад му приђе Врањешев курир с неким питањем, он га срдито пресрете:
— Шта је2... Реци му нек ради како зна. Он овдје јутрос командује, а мене нек остави на миру.
Још увијек жалећи што ни пријетњом ни на лијепе ријечи није могао склонити Баука да пријеђе у њихов табор, Раде се јутрос прилијепио уз ону кладу на рубу пољане очекујући, у посљедњој тајној нади, неће ли се онај из колибе јавити, викнути га.
Очекује то Раде од оних давних дјетињских дана, кад је први пут издао и оставио Баука и кад је та прва невина ђачка издаја легла на његово детињство попут море. Чека, али ево ни јутрос, кад смрт већ плази око његове колибе, Баук се не јавља и не зове, иако зна да је Раде ту, у близини, замукао и сакривен исто као и онога давног дана.
У трећем основне, најближе комшије и дотад нераздвојни другови, Милош и Раде пошли су једног дана да краду јабуке код црквењака Глишана, жгољавог и љутитог старчића, који је на сваком сабору неуморно ткао кроз народ са усијаним „жигом“ за потпаљивање прангија.
Јабука се налазила на голој тврдој ледини, заклоњена од Глишанове куће ријетким шљивиком. С доње стране, на стотинак ме тара од дрвета, ледина се обрушавала у стрму јаругу обраслу густим лијескама и високом јаком травуљином коју стока није дирала. Одатле су мали хајдуци кренули у поход.
— Ти пази да не удари Глишан, а ја ћу на јабуку — шапатом је нагласио Милош и хитро претрчавши зараван, успузао се уз накривљено стабло обиљежено при врху чворноватим вијенцем од ка-