Наша књижевност

278 Е - Књижевност

Раде упорно долазио његовој кући и зивкао га час тамо час овамо, без престанка тражећи прилике да опере своју срамоту. Милош би само мирно саслушао његов приједлог, слегнуо раменима и сагласио се:

— Па добро, хајдемо.

Док је корачао поред њега, Раде је трнуо од притајена страха, очекујући сваки час да му се ћутљиви Милош окрене и баци му у лице дуго чувану оптужбу:

— Издајицо!

Али Милош се није окретао и ријеч је остајала неизречена. Раде је и даље зебао и плашљиво кашљуцао стегнут неразријешеним чвором.

Увече, савијен у кревету, Раде је замишљао како Баука са свих страна нападају непознати непријатељи, а он му прискаче упомоћ, разгони их и убија све до посљедњег. На крају, Баук се срдачно смије и грли свог спаситеља.

Догађало се да се мали Баук нађе понекад у каквој незгоди и да му заиста треба помоћи, али тврдоглави и поносити дјечак никад у се није обратио Ради. Узалуд је мали кривац чекао.

Тако је прошло дјетињство, али остала је мучна жаока која је потејећала на прву издају, а негдје у свијету још се налазио и Баук, живи свједок и судија за Радину срамоту.

Данас, ево, лице у лице, опет се налазе два друга из детињства. Стегнут са свих страна обручем ватре и смрти, Баук поново тврдо“ корно ћути и узалудно је чекати да ће се он јавити и зовнути Раду. И овога пута тај држи да је у праву и да је он судија.

Провирујући на замуклу колибу, Раде је стао да стеже зубе пун узавреле мржње.

Ено их види, ти ни у смртном часу не заборављају и не праштају. Узалуд и војска, и митраљези, и талијанске колоне с угарком у рупи, ти се неће поколебати и увијек ће остати горњи. Горњи и у праву, па ма колико се човјек заваравао да то није тако. Ту, У тој посивјелој колиби, сабијена бајонетима на педаљ земље, налази

у се Радина зла савјест, оштра и брза као гола сабља. | Тако, отрован мржњом на тога несавитљивог праведника, зури Раде у колибу и трне од страха шта ли би тек било да се то зло

отуд из свог уског затвора рашири и овлада свијетом. Дошао би

на ред свачији гријех и била би вагнута свака кривица, па макар је човјек потрпавао двадесетогодишњим заборавом.