Наша књижевност

Смрт мајора Баука 24,9.

— Е, нећеш, вала, Бауче! Нећеш нам ти судити, па макар се на живој ватри пекао. Минама тебе треба засути, из коријена те ископати заједно с том твојом колибом. ..

Око подне Баук је рањен у ногу, али се и даље, на брзину превијен, побауљке вукао по колиби премјештајући пушкомитраљез с једног краја на други. Митраљезац Мигија, погинуо још рано ујутру, лежао је у мрачном ћошку покривен шињелом преко главе. Свима се чинило као да се то неразговорни ковач, и без тога непримјетљив и тих, одмара под својим кратким шињелчићем. У оној стисци и јурњави одјутрос, нико, сем Баука, није честито видио његову смрт и тек кад су угледали пушкомитраљез у Бауковим рукама, схватили су да је заиста свршено:

— Е, ред је да се и ја дижем — јавио се Каракол гледајући у покривена Мигију и с муком се обачајући на руке.

Примакли су га једној рупи поред врата кроз коју се добро видио крајичак шуме задимљен од паљбе. Гађао је онако с носила, стежући зубе и све више тамнећи у лицу.

Пуштајући кратке рафале час на један час на други отвор, Баук би се, с времена на вријеме, у кратком затишју, сјећао Петра Ћука кога су недавно, изнемогла и болесна, оставили код неке Петрове даљње тетке. Он је и Бауку и осталима био један од првих учитеља и штета је што тај добри и разумни човјек, и преко очекивања храбар, никад неће сазнати како су његови ученици водили посљедњу битку.

— Посљедња битка2 — упитао се Баук, али кад је бацио поглед на Јеличиће, та му се претпоставка учинила лажна и немогућа. Зар се посљедњи пут бију ова двојица срећне и нераздвојне браће који се и сад, кад битка достиже врхунац, не заборављају и сваки час један другог припитује треба ли му муниције»

(С фијуком је долетјела прва мина и заглушно треснула на два корака испред колибе. На широм отворена врата покуљао је смр-

дљив и врућ дим. Обојица браће, као по команди, погледала су у,

Баука. Е

— Трећа погађа! — муњевито је пролетјело кроз командирову главу и он је оштро и љутито, као да отима посљедње тренутке, избацио:

— Брза паљба!

Полегао за пушкомитраљезом, не мислећи више ни на другу ни на трећу, смртну мину, Баук је испуцавао задње метке, испуњавајући сабрано своју госљедњу дужност.