Наша књижевност

ПР Па

Сећања

287

Знам да ме је молила крај ње да останем да заједно беремо плодове зреле:

ја да косим ливаде росне,

а она, у навиљке, да дене облаке беле.

Знам да ће ме зажелети

кад трактори родне оранице заплуже и да ће ме песмом дозивати —

кад задружни кровови исцветају

ко свеже, црвене руже.

Знам да ће нам се мисли срести

сред топла класја — где се препелице гнезде, знам да ће овог лета људи поља да оспу ко небо густе, априлске звезде.

Знам да ће ме чекати кад се разгоре нове жетве: с бригедама да жањем и жедним порама сунце да пи јем, о, ја бих да опевам будуће сетве

и топлом лириком све руке да прелијем...

ВУК ТРНАВСКИ