Наша књижевност

Мини пе та

РИД ПИР А а ПА Ме

пре" %

ПЕРСИЈСКИ ХРТОВИ

Чорбаџија није ни Турчин, ни Бугарин, ни Грк, ни Србин. Он вије ни Христов, ни Алахов, ни Мојсијев. Он има само једног бога: злато, а свеци су му аспре, грошеви и талири.

Љ. Каравелов

Е

Жестоке су зиме у овом градићу између Дунава и планина, а пролећа ветровита и лета жарка. Али у јесен наиђе неколико дана или недеља — како кад — с неком особитом чари, пуном тишине, лепоте и благе сете. Миољско лето — кад сунце сија као усред лета, но не пали, него пригрева, а зраком се вије паукова свила...

Те дане је ћир-Теофило осећао као празничне; не као оне мучне, досадне свечанике које сви празнују, кад колена поклецну од дуга дубљења у цркви, кад се човеку не мили сести за софру од тешких и масних јела, кад родбина навали у кућу. Господар Теофило имао је своје, само њему знане и драге празнике, и он у те дане није хтео да мисли свагдашње мисли.

Обишао би часком послове и магазе, погледао момке како шију

гуњеве или премећу шишарку, па би ишчезао. Пешке или на коњу,

према расположењу. Тобож у лов, а у ствари у виноград, далеко, далеко од града, чак на Читак, где је висина и мир, и одакле се види река у свој ширини, а преко реке немачка земља што се губи у белој, осунчаној магли.

Био је први чорбаџија у Поречу. Говорило се да је, све идући по свом малу, могао отићи чак у трећу нахију. А можда је још више имао што се није знало, — све што је држала његова родбина, разни братучеди, сестрићи, зетови, кумови, посинци, побратими. И поврх тога, као свуда по Леванту, тајнога богатства, закопанога по нподрумима и скривенога по оставама — белих и жутих новаца свих царстава који су колали по вилајету и сливали се у његове бачвице.