Наша књижевност

УУ О и је 4 и И И ан 2 2 "

296 ; ; Књижевност

овнова преодника, од песме птица, од ава вредних Поречана који се размилели по радовима.

Одједном Станојло Мали, који је између свих Туфегџијиних људи имао најоштрије очи, угледа два Турчина из Таир-агине ордије како улазе у један шљивик. Пустили коње да пасу, а они се упутили пред кућу. Види лепо Станојло: нека се баба пресамиће пред њима.

Туфегпџија плану.

— Дед, ви који сте у турским хаљинама, сиђите па их О те амо. Немојте им зулума чинити, само их вежите.

Скочи Бубреш са још тројицом и не прође један сахат, ево их, гоне Турке.

Бубреш и Станојло Мали узјахали њихове коње, а Кале и Тривун Рошави иду у стопу за Турцима; везали им руке на леђа и носе њихово оружје.

Туфегџија се обичним гласом поздрави са Турцима и поче мирно да их испитује. Таман се Турци откравили, а од дрекну:

· — Зар ви дошли да браните цара од ћесара, па ударили на бабе, пезевенци ниједни! Сеци! Млађи Турчин поче жалостиво да се правда, мешајући српски и бугарски, али се Туфегџија још страшније издра на Бубреша и Станојла Малог: |

— Удрите, шта чекате, оца им турског!

И турске се главе, висећи о перчинима, закрвавише у хајдучким рукама. .

Туфегџија нареди да се трупине, онако у хаљинама — само је оружје задржао — утегну добро за седла, а главе да привежу перчинима за репове, па ошину коње и они право одјуре У ордију Таир-аги.

Узбуни се цео Пореч. „Арслан“ и „ала“, Таир-ага, грдно се поплаши. Сад се сетио и муселима, и диздара, и кадије, и Абдулоџе од Бејаз-џамије, те се сви састаше. Дуго су већали, управо — како је обичај у Турака — пили каве и пушили, добацујући један другоме по коју реч, иако су одмах знали шта им ваља чинити.

— Да гонимо ајинина!) — рече најзад Таир-ага.

— Да гонимо, — сложи се диздар.

— Није друге, вала, — закључи стари муселим.

1) Зликовац.