Наша књижевност

299

Персијски хртови

застадоше, бојећи се да не набасају на хајдуке. Само су она два Таир-агина човека, који су пратили хртове, пожурила. Кад су најзад сви пристигли, видели су како хртови рскају кости. Место је још било утапкано где су се хајдуци бавили и пекли мисо; видели су се и трагови огња.

Потера и нехотице спусти глас. Све их је изненадила хајдучка дрскост: на домак потере пале ватру и пеку месо! Можда су још.у близини; Туфегџија биће разделио дружину, па неке овде оставио да се последњи извуку из обруча потере...

Потера се узбуђено препирала на коју ће страну за хајдуцима. У ствари су оклевали. Нису ни опазили да су хртови већ кренули за Станојлом Малим који је са два друга, прикривен у близини, све то гледао. Кад су им хртови пришли, хајдуци их почну мамити печеним месом из торбе. Вабили су их шапатом, спуштајући им комад по комад печења. Огладнели од трке, ненавикли лову на људе, персиски хртови, лакомећи се све више на Месо, приђоше сасвим близу хајдуцима који их дочепаше за колутове и одвукоше са собом.

Тако се, дакле, догодила отмица хртова, а тако је отприлике разабрао ствар и ћир-Теофило, али се приче толико распредоше, да догађај доби неслућене размере и фантастично обличје. Све до пазарног дана беспослене дућанџије су без престанка само млеле о хртовима. А домаћи Турци, као и увек противни новини и свему што је долазило од Стамбола, сеирили потајно и слатко.

Углед Таир-агин и чар његових гестова одједном падоше.

— Богме, 'оће му Туфегџија однети усред подне и коња и онај нови топ што га је довук'о, — рекао је диздар у поверењу муселиму и првацима кад су у берберници пили каву.

Таир-ага је очајавао. Осуши се просто човек од муке. Пошао да гони хајдуке, повео хртове да их улове, а хајдуци уловили њих! Није се усуђивао да пројаше чаршијом. Осећао је одасвуд онај неми, притајени потсмех кад се човек толико обрука да не достаје више речи којом би се срамота исказала. То није. било оно „чудо за три дана“, о коме се прича до одушке, па се заборави. Од ове бруке остајала је вечита љага.

Али колико је Таир-агу било срам, још више га је мучила жалост за хртовима. Они за њега нису били животиње, него бића која су имала душу и личност, сваки своју. Таир-ага је све више мислио о њима као о драгима и милима које је изгубио, готово као о синовима. Ага је сваки час у себи мерио који је лепши и бољи, Шаин

а ер

и

У,