Наша књижевност

ПА о ФРА ИК рушио У РИЋ Ји БИ а И

БРИГАДА И ЗАВИЧАЈ

1

Ту снијег, ту вјетар, мраз, ту вијавица мојој бригади помијешали путе,

и ноћ главиња, обијесна, у ходу.

О луде силе! — да и јунак гине. Мало па нећеш препознати лица ником у строју — ни брату у роду.

Зло, можда, звијери у бусији снују2 Па шта би било да стројница сине пред мраком ока, ил да понор зинер Да видим ко би да смете бригаду — моју бригаду, завичаја наду што срља, ево, у мрак и олују2

Ноћ и мећава претурају путе

а она иде уз косу планине.

Ко ли те пита за живот, за вријеме кад чежње борца скут матере слуте, кад чежње борца завичају стремер Ноћ и мећава претурају путе

и вјетар крпе на борцима вије,

"хиљаду крпа — застава из битке;

ту вране глада испијају очи

а хљеб, ко дијете, са стола се смије; ту студен расте у мачеве бритке

да чело прсне док лубању кочи.

Бригадо моја, — ил се мени снијер ти у сну ходаш а сниваш у ходу;