Наша књижевност

па

Му ађан

Књижевност

ја ријечи чујем: сто усана збори о постељама, о звијежђу на своду, о ватри сунца, о ручку на гори. Брдо за брдом а мећава вије,

и никог у њој препознати није.

А глад те мучи. Нигдје мрве круха.

· Право да кажем — потраје ли тако —

у гњеву буре, у валу тог мрака и дах ће стати, понестаће зрака.

Ал откуд борцу ово срце јаког

Ту мраз, ту вјетар, ноћ, ту вијавица; снијег ињем веже класје трепавица; час очи заспе; сад у чашки уха савија гнијездо јато ластавица

— то јато бијело.

О, како је глуха планина ова, без душе, без лица!

Брдо за брдом а мећава вије, и никог у њој препознати није.

Док вијавица испреплеће путе бригада слази низ косу планине:

о луде јаве! — да и јунак гине.

Ал ко те пита за живот, за вријеме кад чежње борда скут матере слуте, кад чежње борца завичају стреме2

Крочи бригада... по снијегу без гријеха... Нек очи пуни радосница роса.

Ковачу, дувај у оргуље мијеха

да огањ букне са гора, из лука!

Нек с бијела грма кабаница коса

најави пјесму најљепшега звука.