Наша књижевност

Ра НД ЈДП ДУ Рт 2 4 “о Ји > Ема ме Е =. ~

план

Бригада и завичај у 327

Ма ЛАА

5 Ево бригаде... по снијегу без гријеха, 3 нек груне поздрав сто грла, сто рука; 5 дјевојке моје, прштаве од смијеха, 3 стерите ћилим и коврче коса! 3

Ц ~

Негда сам, с другом, силазио и ја

у понор бајта — у биједу без краја из које буна мора да проклија; негда сам, с другом, прислушкивб и ја псима што вију у мјесец док сија: стољетна стварност мога завичаја.

Дивље грознице и познате куће: уједно стока и уједно људи

и вјечна страва од суше, од туче,

од лудог бога, од лелека звона,

— а громор клетве из тамнице груди и вјечна страва од бијесна закона

што ту је био да опако суди.

И просто нисам знао да л те волим, — несрећо моја, несрећу покоси! иако с тобом што ме жеља веже; нисам од оних да се кротко молим . 5 с мрмором ријечи које вјетар носи а да теби од њих буде само теже;

и нисам могб да сузама солим У

то слано море што ми душу стеже.

_ Гдје сте, о сузе, да тузи одолим2

Ал клонб нисам. Чезнуо сам дане

да древне битке видиш преоране —

све сање своје преточиш у буну:

нек из дна мијеша горчину живота,

нек убог живот тресне прека плота. У И... није ишло док бура не груну. А

(5 "а . ~