Наша књижевност

328

Књижевност

О, пусти крају, моја Буковицо, ја мишљах да си једина у свијету а нашб сам те на хиљаду мјеста. Ал није залуд стари гуслар срицб пјесме о пуку, о буни, о лијету јунака преко кршева и цеста. И данас, ево, из моје бригаде три врела срца теби живо хрле што у све борбе куцала су за те. Драгано моја, пусти да те грле три сина твоја и три твоје наде, да дижу бајте — бајте у палате. Три сина своја и свијетло бригаде пусти у крило! |

Ова срца злате сву Буковицу — она свијетле за Те.

Ш

Четири љета не видјех те, крају,

од зла... ин борбе — у доба витешко. Понекад, трудан, жива жељо меја,

— са врха Кома, с лежаја у Гају ја обневидјех тражећ моје море. Четири љета не видјех те, крају,

а трли су те врагови свих боја.

Ја знам сва клања, све људске поноре, лаж божје ријечи и црне од миса, знам борце наше у слеђене зоре,

грк окус сузе, живот без мириса; видио сам мајке исјечених сиса

ин днвну дјецу кад у огњу горе;

сву земљу прођох, опрех се очају

што кушњом хтједе да ми вјеру смрви.