Наша књижевност

И И о ВИ а И ЕЕ Е еА7

332 8 Књижевност

Ал људске ријечи, што ми неко шану, никако, брате, да покрију рану.

Мећава кува, и војска се бијели

ко лице маја под руком бехара. А она иде и судбину дијели

са земљом пређа, битака, ханџара.

1Х

Псе коље туга да очајно лају,

и махнит одзвук ја чујем над долом. Нема те више, стари завичају, заједно са мном, с играма и школом. Ал моме крају нове звијезде сјају, и ту, на гару, на пепелу голом

ја видјех народ први пут у рају.

Земљаци моји, — још из варке мира нек жарчу љубав душа проговара: данас је празник — нема више смрти! Давно вам пружих то срце од жара

и стријелу летка што темеље дира. Гром тужбе ваше слушах како пјева: рођен у муњи, ко муња и сијева.

Колико пута народ гњевом прели!

Галовац ћути, сред мора, у страху,

и горди Дапар, и конте Борели.

Дршћите, кости госпара, у праху:

ни роду вашем нема трага више.

Галовац труне, сред мора, у муку,

с посљедњим чавлом што га повијест пише.

Земљаци моји, стигосмо у луку:

пале су омче. 7 Сад неће нас трти

они што беру злато знојних руку. ·

Данас је празник. Нема више смрти!