Наша књижевност

У

Бригада и завичај | 3 сео г 333

Можда се злодух у човјеку смије чим стану мртве да куљају ствари, и зашто тако крв у жељи врије2 Ал нека буде! Нек мећава вари, на бич луде буре с Велебита бије:

то ја се враћам у завичај стари

док моме крају нове звијезде сјају,

и ту, на гару, на камењу голом

Ја виђех народ први пут у рају.

Крочи бригада... по снијегу без гријеха... Нек очи пуни радосница роса.

Ковачу, дувај у оргуље мијеха

да огањ букне са гора, из лука!

Нек с бијела грма кабаница коса

најави пјесму најљепшега звука.

Ево бригаде... по снијегу без гријеха:

нек груне поздрав сто грла, сто рука; дјевојке моје, прштаве од смијеха, стерите ћилим и коврче коса!

ВЛАДИМИР ПОПОЋГИЋ

; ; р |