Наша књижевност

за

ЕГОН ЕРВИН КИШ — ВЕЛИКИ СОЦИЈАЛНИ РЕПОРТЕР

Кад сам с узбуђењем сазнао за смрт пријатеља и друга Егонл Ервина Киша, сетио сам се свих сусрета с њим у тешким, прошлим временима. Његова снажна виталност, његов неодољиви нагон да буде сведок свему, да узима реч, да помогне, водили су га кроз епоху од ране младости скоро до смрти. Он је био тако везан з2 живот да његова смрт изгледа готово невероватна. У суштини, Киш је био једноставан човек, лун хумора и духа. Он није волео суве и шематске тезе. Близак људима, он је био пун доживљаја и чињевица. Те особине вукле су га ка репортажи. Осећа се његово унутарње учешће, његова радост у драматици, у поентама догађаја. Скоро истраживачка проницљивост омогућавала му је да наиђе на трагове оног што је актуелно у друштвеној стварности. Он није хтео да буде оно што уствари није био — песник. Више од свега желео је да својим проницљивим очима извести брзо и убедљиво о ономс што је стварно, истинито и одлучујуће. Џо је репортер високог ранга. Многи су од њега учили.

Био је то сталожен човек, помало тежак, упркос његове еластичности и покретљивости. Носио је шешир навучен на чело и пазио да се цигарета у углу усана не угаси у „Хајци кроз епохе“, како се зове једна од његових најбољих књига.

Његове очи, оивичене пријатним борама, далековиде као телескоп, одједном би постајале тамне и меланхоличне кад је видео невољу и понижење човека. Али убрзо је опет успостављао свој јасан и позитиван став према животу. Са рукама у џеповима ог капута ходао је горе-доле по соби и долазио изненада до нових закључака. Био је то умни радник обузет жељом да све сам види, испита и речима изрази.

Пре неких четрнаест година кад су му пријатељи припремали јубиларну споменицу у част његове 50-годишњице, Киш се налазио на палуби брода „Стратхаирд“ да би у Аустралији присуствовао конгресу против рата и фашизма. Као и увек у сукобу епохе, свуда