Наша књижевност

ПОВРАТАК

Кад јој се и по други пут учини да неко куцну у прозор, Јулка диже главу с јастука и напрегну:о ослушну. Дије:е. које је лежало с њем у кревету, било је већ заспало, а напољу је лила киша и гјетар у налетима неједнаке јачине насртао на прозорска окна полијевајући их таласима тешког љетњег пљуска.

— Ко ли је то ноћас у ово добг> Ко би то мог'о бити2

Оштра и непријатна муња зали све по соби тренутачном зеленкастом свјетлошћу иза које се, негдје далеко, сручи грмљавина, кратка и потмула као да се стијена с треском свали у ријечну провалију. У соби се потом још: више смрачи и жена опет спусти главу ва јастук.

— Јуло, отвори!

По том гласу, који се споља једва чуо, учини јој се Грујо, али самој себи није могла да повјерује. Двије године протекле су од ослобођења, а он се није враћао из Њемачке. Чула је да се плаши што је био тамо на раду и да не смије на очи ни народу ни властима у земљи. Јулка му се надала, жељно га очекивала и полако је почела да се мири с мишљу да га више никад неће видјети.

— Ко јег

— Зар ме не познајеш»

Јулка скочи с кревета и на ниској клупи пруженој дуж побочног зида напипа своју сукњу и блузу, обуче се и боса, повезујући хараму пресрља преко собе с намјером да на поновни позив отвори кућна врата.

— Отвори, Јуло!

Те ријечи нагнаше је да одмах шкљоцне кључем у брави и да полако отвори врата. Тамна безоблична прилика поче да шљапка мокром обућом по кући и, запињући у говору, измуца неколико неразумљивих ријечи.

— Ти си, Грујог Хајдемо у собу.

У топлој мрачној просторији, у којој је ноћивала с дјететом, жена кресну шибицу да запали лампу и сузним погледом одмјер“ свог мужа: стојао је, онако висок и мало погурен, на средини собе,

праве с НИЛ уиј А ј

7)

море:

" У