Наша књижевност

315 Књижевност

Грујо се прво напи воде из тестије, размекша браду сапуницом и поче да се брије. Јулка је придржавала огледалце, а потом му поли из тестије да се умије и с главе скиде своју мараму.

— Обриши се, марама је чиста.

Бришући се, онако кроз мараму, он отхукну:

— Колико сам сад лакши! И к,о да боље ВИДИМ.

— Ја сам женско, али знам како је вама тешка брада. У нашој кући била је болница, људи леже необријани, брада и' сврби, увијек ми је било жао што не знам да бријем.

Грујо се загледа у огледалце које му она додаде, а Јулка, гологлава, сагну се и подланицом поглади човјека по образу. Он није знао да ли то њега жена милује или хоће да види да ли се добро избријао, па хтједе да руком склизне низ њену косу, али она се |усправи и поче да повезује влажну мараму. У Грујиним очима примјети сузе.

— Што плачеш»

— Не плачем, нијесам се добро обрис'о... Гдје је Вукан»

— С Ђурином дјецом. Свез'о мачки канапу око врата, вода је по авлији и вели да је то његов „међед“.. Лијепо ти стоји та кошуља, к'о да је о теби кројена.

— Је ли ти тешко самој да радиш»

— Нијесам ја сама, у нашој кући има доста чељади.

Он је не разумједе. Запали цигарету и кроз дим баци упитан поглед на жену.

— Гдје ти је та чељадр Ваљда ти комшије помажу.

— Комшије мени, ја њима, не знаш ти како ми то радимо, то прије није било.

— Како да није» Увијек је чо'јек чо'јеку помаг'о.

— Ма јест, па онда враћај посленика за посленика, вола за вола, а ако си самотан 'вако к'о ја, онда плаћај, одрађуј, и никад да одрадиш што ти други ураде.

— Зар сад неко 'оће џабе да ради»

— Ко би то теби сад улио у главу! Ја сам у радној задрузи, ето, па мисли шта је то. ;

Грујо се почеша изнад ува. Она му поможе:

— Сложимо се, па преплавимо поља к'о војска и заједно свиђамо своју љетину. А и машине своје имамо, трактори нам ткају преко њива, тамо и овамо, к'о чункови, за њима прамиња дим и слажу се бразде.

— А шта ти радиш у тој задрузи .