Наша књижевност

ИЕ И А ИП

2 оте 5 Де “ Кори и 7 и ВА

354 : У Књижевност

Разговор се после тога настави тихо. Лутрија се разнежи, што му се одавно није десило. И чак се извини жени:

— Шта је, бабог Шта плачеш као дете! Зашто Тргни се. Погледај Жалина како је јуначан. Немој сад на растанку да се свађамо и љутимо Шта вреди плаче Залуд, залуд је плач, него боље да се посаветујемо док још имамо времена. |

Ноћ је брже одмицала него обично. Лутријиници се чинило као да су све троје осуђени на смрт и само броје минут по минут, а оно читави сати пролазе брже него секунде. У кући је било мирно. Из суседне собе чуло се одмерено дисање девојчица, које су већ најако спавале. Напољу је било тамно, без месечине, али је ноћ била тиха и топла. Читав град је већ спавао, само с времена на време чули су се потмули кораци ноћне патроле и рејонских жандарма, који су шетали горе доле као поноћне утваре. Већ су певали први петли, за којима залајаше с више страна пси. Јесења тиха ноћ малог града прену се из свога сна и оживе. Али то не потраја дуго и опет настаде мир. |

Лутријиница, која се за неко време беше унела у своје мисли, није слушала мужа шта јој говори, или боље, слушала је, али није на то мислила, трже се и тек сада одговори:

— Е мој човече, не би ја плакала, али пусто срце хоће да пукне.

И онда опет поче да дрхти, да се тресе од муке и туге, борећи се с крајњим напором да поново не зајауче.

Лутрија примети њену борбу и поново јој се обрати, храбрећи је:

— Немој, жено, не дај се, држи се. Знам ја да ти је мука остати без мене с оволиком децом, али шта ћеш, то нам је можда суђено, А ми нисмо једини. Тргни се, прибери се, дигни главу. Мислиш ли ти да је мени лако, али не смем да будем малодушан. Кад помислим на све ове месеце, које сам провео овде од кад сам се вратио из бежаније, на оно скривање по тавану недељама и месецима, на дрхтање по улици при сусрету са сваким Швабом, да ме не шчепа, и поведе са собом, на ово садашње вечно ишчекивање кад ће и мене да дограбе за интернацију, за коју ме „тове“ као говече већ толико време — више волим да то најзад дође, да бар знам на чему сам. Немојте да ме схватите рђаво, веровали или не, ако ме овога пута узму, биће ми у неку руку мило... Нек се и то чудо сврши једном.

Лутријиница уздахну, али поче да се прибира.