Наша књижевност

МАВРА а

До последњег човека 355.

Жалин погледа оца, и учини му се да онај мали Лутрија, како су га у чаршији често звали, поче да расте, да се издужује. „Како је отац храбар! Ничега се не плаши и смело иде у сусрет мукама. Ето, ја и брат неправедно смо га кривили што се вратио из бежаније“. Е

И сам Лутрија као да се почео осећати некако другачије. Као да ни самом себи није више био онај некадашњи — набусит, пргав и бесан човек кад плане, плашљив и скоро кукавица кад га прође љутња. Осети се чврст и одлучан. Настављао је све блаже:

— Неће ни рат трајати вечно, сломиће се и лукави Шваба као што се сломио крвави Турчин, и све ће бити опет лепо. Доћи ће мир на земљу, људи ће постати браћа и никад више неће бити ратова међу земљама и народима. Ово је највећи рат и већи не може доћи. Највештије и најбојније оружје света употребљено је у овом рату. Вијне се нема куд даље. И ко буде срећан да преживи данашње муке, ко буде телесно и душевно јак, знаће и познаће истински рај!...

Жалину се све више свиђале очеве речи, али се мало и изненади. Никад он није чуо оца овако да говори. Све што му је икада објашњавао и причао било је о кући и укућанима, о трговини, о својим намерама да направи од њега трговца. Сад међутим говорио је некако другачије, чудно. Баш као понекад пензионери и професори кад дођу код њих у дућан. Он се осети поносан на свога оца: „Ето, отац ретко кад шта чита, али ипак тако паметно уме да објашњава. Баш као да чита из новина!“

Лутрија је говорио тако убедљиво и ватрено да се Лутријиница сасвим поврати и одобровољи, осети се снажнија, и, мало по мало, прими мисао о мужевљевом интернирању као нешто што се разуме, што мора доћи ако хоће да се једнога дана живи у срећи и миру. Ни Жалин није више мислио да неће бити у стању да се брине о кући. (О, и он ће употребити све своје снаге, све муке поднети док не дође тај вечни мир о којем је отац тако лепо и ватрено говорио.

Лутрија даде још неколико савета, препоручи да коликогод могу склањају и штеде женску децу, и онда, као да се плашио да се није исувише разнежио у овако судбоносним и тешким тренупима, заврши сасвим заповеднички:

— Позвали мене сутра, или касније, ти ћеш, пите имати да напустиш своју летећу трговину и да се привијеш у радњу. Да се мало упознаш с пословима да би био у стању да их сам једнога дана водиш. А ти, жено, пођи ујутру самном у шталу, да видиш