Наша књижевност

Књижевност _

Неко викну на улици. Жалину се учини мајчин глас и појури пред врата. Тек кад га освежи ваздух споља, он осети да је, уморан од неспавања прошле ноћи и данашњих узбуђења, био задремао за тезгом и да је оне гласне мисли говорио у неком полубудком стању. Помисли да му се тако и мајчин глас није само причуо. Али кад погледа на улицу, пред радњом је била нека гужва. Жандарми су били ухватили једну сељанку с кесом кријумчарене соли "у недрима, и покушавали да јој то одузму, приморавајући је да каже код кога је купила. Сељанка се међутим није дала. Кад год би се тешка жандармска рука пружила да је ухвати за недра, и истргне кесу, она би се снажно тргла назад и жандарм би се заљуљао од њене снаге, док би она стезала кесу још грчевитије, као да јој је на грудима дете. И пре него што се ико надао, она наједном учини тако снажан покрет, да оба жандарма одгурну далеко од себе, и онда умаче низ улицу тако брзо, да би је још само куршум могао стићи.

Свет који је посматрао „борбу“ одахну. ЈЉуди се погледаше задовољно испод очију и погледима честиташе један другом, као да су се они рвали са жандармима. Одахну и Жалин и осети се после тога чудно јачи и одлучнији.

СИНИША ПАУНОВИЋ