Наша књижевност

ПРУГА ВОДИ КРОЗ ПЈЕШИВЦЕ

Да је да устану другови да сање живе виде

у зору прву кад страхом узлепећу пијетли:

воз ће низ Пјешивце протутњет, низ Зете равно подоље: видјеће: — застрте плодом и стране, и шкрапе, и поље, ево покопгн мрак је, и туга дуга, свијетли

у окна сунце и свуд је, свуд је боље!

И дуго шкрипаће точкови и дим се бијел вити ко застава весела од окуке до грма, кроз села, крај врела скритих, слапова, уз слатко зријење винограда, кроз ране заргсле, попришта мртва — и ти, и путници, и облак румен, и сјенка што с Гарча пада рекли би срцу: имало се рашта бити! ; [| Да је да устану другови да сред Пјешиваца виде гдје се крај кућишта пуста младићско «коло вије, ил праште мине осојем, у утроби љутој Будоша; да је да устану другови, другови пали — да виде кад трасе лијежу, кад љубав људе преплије и ноћи дођу а руке бриде, бриде!

Заросило би око, и ријеч стала — шта би да, тих, изречеш над дјелом овим у дану врелу кад се искива пруга Згасло се није, и расте трава опет, и смокве зрију соком, о благословено да је копање ово, минање у јутро, у вече, зној слани, и ломот крша, прашина, џ рука друга

— има, има рашта да радост пљусне потоком!

Да је да устану другови — шта би жедним оком понијели> Тутањ пиштоља» Колоне караг Људе» Стијене смрскане> Ту гдје сте копали бране и лијегали у засједе крваве, орали друмове, снове ковали бујицом ратне поплаве данас, данас, -

другови моји,

нашли би себе саме!.. -

ДУШАН КОСТИЋ

у“

пи а а

Је па

Иве Да ај ниво

па