Наша књижевност

ВИЂЕЊА У МЕТРОУ

Ко да те зора засу на ливади

с дугом колоном без станка и смјене, и трнеш ко у празничној бакљади кад ватрометом људи зарумене;

и сахне снијег, и гргоре врела

ко да их руком прољеће поглади,

и мину зачас мирис твога села —

засу те, засу зора на ливади!

Шиње ме ове у ширине воде,

ту земља више не стеже ни ћути, пробили смо се срцем до слободе

и сад су наши радосни минути,. '

и сад су наша подземља и неба

и свјетлост плаха сунцем својим бије пространства нова, обале тунела

под срцем Москве — таму што разније!

Легла, полегла кајита је ниска

— гдје ће те снијет и пред чије очи2 Метро расцвјета сва сјећања блиска, бјелином својом пробио је ноћи

и овдје ноћи нису пусте ноћи

већ смијех дуги разлисталих дана,

· кад све што сањах да ће једном доћи маше и лебди сред ових дворана.

Руке, о руке! Пуна је трпеза,

и чар што љубав љубављу сагради. Да ли то махну, бријегом, твоја бреза и млада зора засу на ливади»

ДУШАН КОСТИЋ