Наша књижевност

374 Књижевност

ставило у покрет моћну њемачку оружану машину, да сачува кршћанство од варварства. Затим је с очинским симпатијама и неизвјештаченом топлином у гласу говорио о састанку „дучеа“ и „фирера“ на Бренеру, и смјерно претпостављао да се тамо го. ворило о успјешним и побједоносним војним операцијама осовинских сила у Средоземном Мору и Сјеверној Африци, као и о завршетку борби на Крети. Преузвишени је очекивао од тога разговора »даљи позитиван развитак судбоносних догађаја“.

Официр га је слушао са укрућеном пажњом одобравајући кратким, оштрим неартикулисаним двосложним ријечима, као да се сваки час загрцњавао њима, извијајући шију и истурујући груди У очима његове преузвишености на махове би синула хладна искра, заоштрена некако као да је долазила са сјечива оштрог обнаженог ножа и брзо се гасила. На тренутак је изгледало као да су ова два човјека припадала мртвим предметима кабинета, па сад олједном оживјела и проговорила, али без топлине и срца, удаљени један од другог својим унутрашњим животом. И као да им је сметала чак и свјетлост сунца које се пуном снагом распламсало на прозору, често су дизали поглед до бљештавог стакла и непримјетно се мрштили.

Кад су најзад исцрпли све могућности даљих пријатности кој= пружа разговор двојице европски васпитаних људи, официр се диже, укрути као што и пристоји једном носиоцу гвозденог крста и диже руку на поздрав. То исто учини и његова преузвишеност, али са више грације: изгледало је као да су укрстили мачеве у знак крвне повезаности у оружју.

Кад ађутант изиђе, првосвештеник се још јаче усправи, као да «стресе нешто са леђа, оживи и наглим корацима поче да хода по кабинету.

Сунчана свјетлост поче да се повлачи из одаје, и то најприје из углова који у тај мах постадоше хладнији и непријатнији, па онда постепено са стропа, зидова и намјештаја, тако да је изгледело да се кгбинет гаси и.кочи умирући пошто је одиграо своју улогу. Напољу је међутим дан још тињао у уморном освјетљењу, Е у кабинету се још једно вријеме задржа блијед неодређен сјај.

У таквом освјетљењу понова се јави секретар-утопљеник и бескрвним уснама проговори:

— Старица нека, ваша преузвишености... Каже да сте јој рекли неки дан, да...