Наша књижевност

ОСВРТИ

УМЕТНОСТ ЈЕ — УВЕК ОРУЖЈЕ

Недавно је у „Литературној газети“ изишло отворено писмо Сергеја:

Обрасцова под насловом „Уметност је — увек оружје“ упућено енглеском писцу Макоуену поводом његовог чланка где је тврдио да је „позориште изнад борбе“. Обрасцов низом примера доказује да је ово тврђење нетачно, да је свака уметност увек оружје уперена против некога или нечега, али према томе она и штити некога и нешто, па ни позориште није „изнад борбе“, изван мржње или љубави, „Питање је само за кога и за што се ви борите тим оружјем и да ли оно доноси корист или штету“. У исто време Обрасцов узима у заштиту књижевника Арнолда Д'Исо који је у позоришном чесопису „Њу театр“ објавио чланак „Позориште не може бити неутрално“, због кога га је и напао његов земљак Макоуен. Ово нијз усамљен случај да севјетски књижевници притичу у помоћ уметнику који правилно мисли. Они не дозвољавају да се такав човек осети одамљен.

У „Новом миру“ од марта ове године изишао је занимљив чланак са сличном темом, и писан са истом убедљивошћу, Александра Исбаха „О „жрецима људског духа“ им издајницима људског рода“ где је најпре дат историјат теорије о потреби уметниковог „бекства у кулу од слонове кости“, и затим показано како су многе присталице ове теорије постале издајници свога народа. Колико је овакво мишљење о уметности било раширено на Западу показује и то што је један уметник-реалист као што је Густав Флобер могао рећи: „Треба, не обзирући се ни на шта, независно од човечанства, које нас одбацује, живети за сопствени позив, пети се на кулу од слонове кости и боравити тамо сам са својим маштама..“ Како нељудски звоне речи и Пола Валерија: „Нема ничега осим мене. Нема ничега осим мене, Нема ничега осим мене, мене, мене...“ „Ја без жаљења могу да изгубим колико хоћете читалаца“. (Многи песници декаденти су пропагирали ово одрицање од читалаца).

У чланку се даље показује како став бекства од стварности, који води крајњем нихилизму, има ослонац у реакционарној, антихуманистичкој филозофији, а касније постаје маска за издајнике. У најстрашније године патње, када су Немци окупирали Француску Андре Жид је писао: „Може се срећно живети чак и у крлетци. Тајна се састоји у томе да се подједнако одмакне од сва четири зида, ја амерички књижевник порнограф Ханри Милер је говорио: „Када је теби лично добро, зар није свеједно каква ће се заслава вити над твојом главом“ или „Ми смо имали издајнике расе, отаџбине и вере. Али нисмо још одгајили праве издајнике који би изневерили људски род. А управо то нам је потребно.“

У а на =