Наша књижевност

Листајући по првим стиховима

Па могу ли јоште проговорит иком

те храпаве строфе обруњене махом,

каквом живом ријечи, каквом вјерном сликом о нашему путу, о заносу плахом.

дати барем слутњу о маљу-животу из дана кундака, тамвице и бича,

о човјеку-орлу, нечовјеку-скоту, бити скромни одјек неречених прича,

свједочанство жудње, темељ надахнућа, тад није узалуд пуст вјетар ме вио, над браздама шкртим, уочи сванућа, тад није узалуд врући дажд ме био

стварности, открића (све већи и већи) кога нисам знао у ријеч живу слити, неслућена ритма ког не умјех рећи

ни ход његев чврсти у квартине збити.

И кад сада читам те немуште ријечи, знам да нису међаш на грници вијека, али из њих ипак издалека јечи

траг тога живота, вјера у човјека.

М. ФРАНИЧЕВИЋ

499