Наша књижевност

ПОВРАТАК

Јули је мјесец и касно биље цвјета,

А сунце жеже у кам љути.

Послије четири године, четири крвава љета Опет ме овамо нанесоше пути.

О драго мјесто, гдје сваки кут ме зове

И сваки хлад ме к себи мами, свраћа!

Не тражи од мене више дјетиње невине снове, Човјек сам данас којп се из рата враћа.

На прагу срета ме увело мајчино лице. (Пушку остављам да се о зиду одмара). Да л' су то код ње сузе радоснице, Ил тугу и патње дуге заговара!

На сандуке рука маше ми се сама, Тражим: они сада празни стоје.

Нема књига, нема ни мојих пјесама, Крикова младости пригњечене моје.

Нестало је мојих радости и мука. И Горки ме више не гледа са зида. Све крвничка спалила је рука, Свуд трагове оставила стида.

Шуми младо лишће гранатих смокава, У густоме хладу простирка је трава Ту се уз ракију и дуван, по реду, Недавна и мучна прошлост препричава.

Долазе сељаци, рођаци и браћа, Све ликови драги, лица опаљена, Љубимо се и, док сјећање се враћа, Суза око мути стараца и жена.