Наша књижевност

Повратак

%

ПР ак ж

603

Питају за здравље и за борбе дуге, Па мисли утону у даљине сиве. Водећи их преко ријека и брда,

Ја им причам многе битке, офанзиве.

— Причају да братски примила вас Босна, Ко рођене своје — нека јој је хвала!...

И сва лица редом постају поносна,

Сва би срца своју љубав срцу дала.

Јулско сунце пржи. Зета тихо хуји,

Мрав у трави с муком тешко зрно диже. Сва се лица мичу и горд рефрен бруји: — Не жалимо када слобода нам стиже!

За час сви утону у шутње нијеме, Па опет потеку разговори прости. И док неосјетно протиче вријеме, Смјењују се приче бола и радости.

— Патило се, драги, страдало се много. То је било пасје џ опгко доба.

Ко би наше муке испричати мого,

Ко приказат борбу свезанога роба2

Без срца и душе малу дјецу клаше. Селом пролазила војска туђа, разна... Шест пута бјежасмо у планине наше, Шест пута слазили на огњишта празна.

Кад оно крегаше да, тамо у Лици, Партизанску браћу и слободу гуше, Дођоше у село скотови — четници, Све барјаци црни, а још црње душе.

Па у борбу гоне старце и младиће... Ал радије у смрт, логор, у окове, Него ли у срамно ић' крвопролиће, Него издат своју браћу и синове.