Наша књижевност

604

Књижевност

Но радости наше, и те наше среће, Када опет оно дсчекасмо дане,

Да у крају нашем, још јаче и веће, Наше очи виде браћу партизане!...

Слобода је стигла... Сад нас мање има. Погледаш по селу... момка ни младића. У хрвању томе, у борбама свима, Погинуло тридесет само Кадовића!...

Растанка час је. Сви ме прате. Стискају руку, свак се здрави. — Па дођи опет, дођи брате, На свој крај ти не заборави!

Опрости! Данас лема свега За милог госта, брата, сина. До твог доласка идућега Дић ћемо село из руина.

Суза се кани да л да кане... Прођоше битке, офанзиве. А сад, видајућ своје ране, Живи се траже да поживе.

Четири године дуге, четири крвава љета...

Колико путева стрмих, колико бесаних ноћи:

По земљи нашој родној страшило = смрт процвјета. А ми смо за Титом ишли — знали смо да ћемо доћи.

И ево дођосмо, Земљо! За твоју будућу славу Видјесмо љуте битке, бескрајне просторије... Ту прошлост нашу горду не дамо забораву, Ал сад нам почиње нова страница историје.

Четири године дуге, четири крвава љета... Бескрајно ти дани смрћу и славом бјеху плодни. Ал гле, данас ме на прагу села рађања сунце срета Не, збиља, стварност кличе: сада смо ми слободни. Поздрав ти, земљо моја, поздрав ти крају родни!... П. ПЕРОВИЋ