Наша књижевност

тај Аавиа ас

Хроника 607

А. Р. Боглић почиње свој пут песника ту и тада и у таквим условима. И све до осеке наше модернистичке поезије, око 1930 године, А. Р. Боглићу стварност, уметничку истину, поезију у њеном правом значењу заклањају мање или више густе, мање или више прозирне завесе и вештачке магле идејно мутног, скоро боемског става према стварности, израженог књишки-безживотно, једном оскудном, псеудолирском версификадијом. Тај боемско-резигнирани лумпенпролетерско-бунтовни, малограђанско-кратковиди став А. Р. Боглића, изразит и константан свих тих година —- скоро деценију његовог певања (деценију која је довела до завођења монархофашистичке диктатуре код нас и бацила напредне, револуционарне снаге наших народа у дубоку, сурову илегалност) — не може се, и не треба га ни у ком случају квалификовати позитивно. У основи, у идејном погледу, тај став није се ни по чему разликовао од „владајућег“ става У нашој тадашњој поезији. А тадашња изражајна средства, тадашње изражајне могућности А. Р. Боглића, тадашња његова поезија, без јаче, битније наглашене индивидуалности, и у формалном погледу није могла да узнемири, није могла да заинтересује, није могла да узбуди — да омогући назревање снажнијег, смелијег ствараоца кога привремено, на почетку стварања, спутавају „владајуће' конвенције.

А. Р. Боглић 1926 пева;

»За округлим столом

О кажипрст и палац наслањамо главе. Боја је модра,

Време на зиду стоји,

Сеном се нашом игра дан и ноћ.

Чекамо ударце

Поднева жутог и поноћи црне.

У самоћи тишина,

На обалама шкрипи грана маслине И хлади ветар слан.

О, ми нисмо фанатици И не чекамо спас!

У јутарњој зори

Певац ће позват ковчеге црне

И цветова свет И свак ће од нас заборавит

На крв, на реч...

И доће поворка коња

И носит леш.

У лешу ће певат веселе песме, О сочноме месу,

Миш, змија и црв..._

За округлим столом О кажипрст и палац наслањамо главе, На лубањи и свећи Боја је модра. Тишина мирише земљом А црвени пламени пале Шуме на зеленом брегу..." Е („Песме“)

Ае о Ут ИЊ лои