Наша књижевност

Књижевност

1927; став А. Р. Боглића се не мења:

„ја нисам песник

Учених фраза,

Душа је моја

Пурпур вечерње магле » У немирном лету

А другови моји

Дрхтаји сунца

Јутарњи дах,

Ноћни крик_

Бол,

И зимски дан.

Сапутници драги

Кроз разврат и срам...

Ја немам ни венца ни тоге, Изглодан мој је штап! Кроз путање дуге,

Уз акорде тешке Подмуклог тутња

Крви и страха,

Зове ме јецај сребрног рога — Музика чудна Вечита тајна

Ноћи и дана...“

(„Улица, ветар и Ја...)

1928, уочи завођења диктатуре песник „без венца и тоге“, са беспућа полази у беспуће:

„Прескочи у ништавило белина Кроз гњилих ветрова сурову хуку, Одбаци и прегори

Све што ти срце мори!... Прескочи у свет незнаних даљина Али пази само

Да се не заденеш плаштом

О белу месечеву руку...

Свуда гласови страдања стењу,

У бегству своме не реци клетву, Пусти нека се светови пењу,

Нек косачи смрти пожњу жетву. Кад рашириш крила у недоглед Осврни се успут на живот свој

И баци један туробни поглед

На пут којим иде следбеник твој...

Прескочи из гњилих животних мука,

Све једно је, у било коју луку,

Одбаци и преболи

Све што ти срце воли.

Прескочи у свет незнаног пука

Али пази само 4 4

Да се не заденеш плаштом

О белу месечеву руку...“ („Ледене кише“)

.