Наша књижевност

Хроника 602

1930, застаје пред стварношћу, али је обавија маглом својих субјективних_ индивидуалистичких, малограђански, књишки плачевних стања:

„Градили некада градили,

Камен на камен слагали

По некад девојке хватали, Играли,

Певали,

Јадали...

И прошло времена доста

Од људи сенка и костур оста

А некада градили_

Сањали,

Падали,

И увек у самоћама за сунцем путовали...

Рекао би неко „Тако мора да буде, . Једни се пате да другима образи руде!“

А они тако не мислили!

Сваког јутра пролазили,

Једне сарањивали а нови придолазили И кад би мртвог у јаму снели

Живе би збунио смешак свели...

И опет као да ништа и не беше! По изразу сви су слични

И живи и мртви...

Да пате сви су вични,

По цео дан на углу ћутке се теше.. “

(„Цртежи са периферије“)

Наведени стихови из четири збирке које обележавају поетско стварање А. Р. Боглића до 1930 године (у чију формалну анализу у овом тренутку није нужно улазити утолико пре што су њихови формални недостаци очигледни), довољно су карактеристични и за његов став и за, уколико уопште може о томе да буде речи, „еволуцију" тога става. И тамо, где се А. Р. Боглић задржао у својим стваралачким визијама на искључиво социјалним мотивима, где је тематика његових стихова друштвена стварност која га окружује (тих и таквих мотива највише је у збирци „Цртежи: са периферије"), пробија тај исти став, у најсрећнијем случају метаморфозиран до магловитог, псеудосоцијалног, апстрактног, вербалног бунтарства.

Напредне друштвене снаге код нас А. Р. Боглић 1930 (у првим крвавим налетима диктатуре Александра Карађорђевића) не види, и не назире. О томе управо драстично сведочи цитирана песма о печалбарима.

У непотписаном Поговору књизи песама А. Р. Боглића „Десет година“, објављеној 1947, стоји да Боглићеве књиге, објављене од 1926 до 1930 „носе изразите елементе послијератне социјалне поезије“. Међутим, код. А. Р. Боглића се у тим збиркама стихова још увек не ради о „социјалној поезији“ у њеном специфичном значењу речи — ако се мисли на онај период у развоју наше књижевности, наше поезије нарочито, чији почетак пада око 1930 године. За нашу „социјалну поезију“, која је до вид--