Наша књижевност

САМЕ Ен

610 - Књижевност

нијег израза дошла тек око 1930 године, развијајући се касније у снажан, доминантан правац, отпочињући да крчи пут поезији новог, социјалистичког реализма, став А. Р. Боглића није карактеристичан. Упркос свим великим — формалним недостацима њиховог стваралаштва, млади социјални песници који су тих година почели да се појављују и формирају — у суровим условима цензуре, полиције и владајуће псеудокултуре и псеудокњижевности потчињене у основи интересима властодржаца тадашњег нељудског поретка — заузимали су изразит, недвосмислено борбен став у својим поетским покушајима и остварењима. „Социјална поезија“, иако младалачка, иако извесним добрим делом писана „езоповским језиком“, била је оштра, доследна, бескомпромисна негација. Опевајући најплеменитија осећања и тежње нашег човека и наших народа, формулишући поетским језиком идеје најнапредније друштвене класе — пролетаријата и најнапредније наше партије — Комунистичке партије — социјална поезија била је, поред свега, и оштра реакција против сваког малограђанског, боемског, анархоидног бунтарства. Изразитије елементе социјалне поезије у таквом значењу речи поезија А. Р. Боглића садржи тек касније, после 1930 године, после збирке „Цртежи са периферије“. Било би, разуме се, неправилно приговарати песнику А. Р. Боглићу који се, као стваралачка индивидуалност, развијао на себи својствен начин, у специфичним објективним и субјективним условима, што на путеве, на правац социјалне поезије доспева тек после „Песама“, збирке „Улица, ветар и Ја“, ,„„Ледевих киша" и „Цртежа са периферије". Али исто тако не треба, неправилно је тврдити, као у Поговору књиге „Десет година“, да наведене књиге „носе изразите елементе послијератне социјалне поезије“. Цитирани карактеристични стихови из Боглићевих збирки песама до 1930 противрече и закључној констатацији Поговора у књизи „Десет година“:

„Збирка. .. је континуитет и кроника у стиховима пјесникова живота у борби за идеале за које се Боглић од своје младости залагао...“ ·

А. Р. Боглић се, од 1930, као стваралац, оријентише према социјалној поезији. У манифестацијама напредних културних и књижевних радника, у часописима и другим публикацијама, организованим и покретаним на иницијативу и под руководством Комунистичке партије, јавља се и А. Р. Боглић. У напредним акцијама на културном, књижевном плану борбе његово име међу именима осталих изразитијих „социјалних песника“ видљиво је нарочито после Петомајских избора, после пада Јевтићеве владе, у годинама безобзирне фашизације и припреме капитулације с једне стране и борбе за стварање Народног фронта под руководством Комунистичке партије Југославије с друге стране, у годинама све теже економске кризе капиталистичког система после великих сломова 1929, у годинама све отворенијих и све убрзанијих припрема за империјалистички кукастокрсташки поход против братског Совјетског Савеза, прве социјалистичке државе на свету, узданице свих напредних, револуционарних снага човечанства. Период свог стварања од тада, од 1936, до 1941, до капитулације бивше југословенске државе, и даље, своје дане проведене у окупацији, и даље, године од ослобођења наших народа до 1946, до првих наших подухвата и подвига обнове и свестраног политичког, економског и културног развитка,