Наша књижевност

ПАНДАН у

Хроника А

А. Р. Боглић обухвата у зборнику „Десет година“. Тих година А. Р. Боглић та гпрочишћава свој поетски израз, успешно одбацује многе дотрајале књишке реквизите које су му тешко оптерећавале поезију, изоштрава свој став — ! усклађује га, кроз плодан унутрашњи стваралачки процес борбе против својих субјективистичких, индивидуалистичких комплекса — са борбеним, бескомпромисним ставом младе „социјалне поезије“. То није само декларација. Многи његови стихови из тога периода — до 1941 године — „носе изразите елементе послијератне социјалне поезије“ — тј. њихова је тематика друштвена стварност у чворним видовима својих сурових, непомирз љивих супротности и недвосмислено напредан став у борби тих супротности. Ако се упореде његове прве четири збирке песама са каснијим његовим стварањем и са зборником „Десет година", то је очигледно на први потлед. Али, задржавајући се нарочито на зборнику „Десет година" који је недавно објављен у коренито, револуционарно измењеним друштвеним условима у односу на услове у којима је настала и развијала се наша социјална поезија, после неравне али победоносне борбе наших народа за национално и социјално ослобођење, у првој години Првог петогодишњег плана наше социјалистичке економске изградње — мора се констатовати, из много разлога, да је А. Р. Боглић уложио недовољно напора редигујући и припремајући издање својих песама — песама баш из деценије 1936—1946, најсудбоносније деценије не само наших народа, него читавог човечанства.

И у формалном, и у идејно-садржајном погледу — поезија А. Р. Боглића у зборнику „Десет година“ носи многе озбиљне, неоправдане недостатке, недостатке својствене уопште и ранијем Боглићевом стварању књишкост, апстрактна декларативност, идејна непречишћеност схватања — недостатке који сведоче о нужности да песник А. Р. Боглић самокритички ревидира многе своје појмове и о стварности у којој живи и делује као писац и о свом стваралачком поетском поступку.

О тој нужности говори врло велики број примера из његове најновије књиге песама. Књишкост, апстрактност, декларативност, идејна непречишћеност и несигурност избија скоро из сваке песме.

Мотив буне, например, јавља се скоро на свакој страници Боглићеве књиге. Та мутна реквизита његове поезије треба да>буде свеобјашњавајуЋи, свеобухватни а истовремено и најдрагоценији, најсугестивнији поетски, "формално-садржајни, идејни аргуменат. И намењујући му такву улогу и такав смисао, Боглић га употребљава скоро непрекидно, из песме у песму, почињући: са устанком Матије Губца — и завршавајући, после петнаест "табака стихова, са тим истим мотивом у нашим најновијим данима, у садашњици, не мењајући му ни улогу ни смисао. Тако, с једне стране, уметнички, формално потпуно обезвређује тај мотив, а с друге стране, претварајући своју апстрактну реквизиту у потпуно неодређен, магловит,

Ј стихијски фактор за решавање свих друштвених супротности о којима готвори, А. Р. Боглић олако прелази, романтичарском, псеудосоцијалном сим•боликом, преко истине, преко уметничке истине коју греба да изрази. "Чврсто везан за тај израз, А. Р. Боглић га непрестано п навља, од Матије