Наша књижевност

612 Књижевност

Губца до Народноослободилачке борбе, до борбе за изградњу наше земље, уништавајући му постепено сваки смисао, значење и лепоту:

„Буне, Буне... И онда се опет уз гусле и ракију Дуге године у спомињању чекало и сједило И бунило, Бунило...“ („Буне“)

„Не клони, ослободи завезане руке. Нек још једном зацрвене од буне и крви Морем изглодане окамењене луке...“

(„Морнари“)

„Козијом стазом на пећину скачеш

И о чојству говориш

И сакупљаш га у искру испод камена, Да подрујеш

Коријен земље што те биједи привеза, Судбину своју да раскујеш немирну,

У бљеску зора олујних

Уз буну људи и буре ловћенске. ..“

(„О чојству говориш“)

„... Немирни човјече огњеног Балкана!

Зар заборави неугашену буну

И трагове што остадоше од прадједа на сина И корак вјекова

И тугу развалина!

(„Исток“)

„О земљо Шпанијо, ми те волимо! Срце је твоје велико језеро буна...“

(„Ми те волимо“)

,„Јучер, Данас, Одједрила је мисао моје вреле буне...“

(„Разговори с вјетром — 18“) „Да можда не тугујеш ђ Што не можеш са мном велике буне да кујеш!2“

(Разговори с вјетром — 23")

„Нек се твоја пјесма у моју буну слије...“

(„Разговори с вјетром — 27“)

.