Наша књижевност

И 77

Хроника 513

„Вјетре,

Пођи од мене, невидљиви друже,

Не узбуђуј ме више патњом времена, Остави ме у вртлогу улица

Ја сам дијете бунтовног племена“

(„Разговори с вјетром — 32")

Мотив буне иде тако даље, скоро из песме у песму, до завршне песме:

„Носим заставу буне коју још нитко не скину са стијега и бијелу књигу истине — бјелију од снијега"

(„Ослобођени народ“)

УЗ ту магловиту, замагљујућу реквизиту, А. Р. Боглић, само у малом броју варијација, употребљава- још неколико романтичарских слика, са истом упорношћу, са истом деградирајућом, умртвљујућом монотонијом, која нарочито јасно и јако долази до израза у великој књизи као што је књига „Десет година“. Из песме у песму, са странице на страницу понавлају се те варијације: „црвени божури“, „пламени крвавог праскозорја“, „шуме црвене", „црвени барјак", „вриска црвених хатова“, „црвена зви-

језда", „црвени цвјетови", „источне црвене трубе“, „црвени застори“, „црвени пепео", „крвава свитања“, „црвени олуј“, „крвави крин", „црвена вода", „црвени заноси“, „црвено сјеме", „црвени плашт", „црвене буре",

„црвене муње", итд...

Не схватајући потпуно, до краја, суштину збивања око себе, а у власти, у неодољивој опсесији неке давне, далеке, романтичарске, књишке ивтонације, А. Р. Боглић опева своја магловита, гнархоидна унутрашња стања у односу на велика друштвена збивања око себе магловито, анл2хоидно упркос подвученим декларацијама о свом позитивном односу према напредним друштвеним снагама.

На сличан начин као са појмом буне, А. Р. Боглић поступа и са појмом освете, унакажујући тако племенити смисао борбе народа за слободу, малограђански замагљујући племенити појам револуције, глорификујући освету у једној песми и апсолутно: мо

„Освета узаврела

Велика и грозна ко бујица планинска А драга и мила

Ко прво миловање...“

(„Од тога јутра")

Било би дуго цитирати примере пасивног односа А. Р. Боглића према стварности, пасивног односа упркос његовим поетским декларацијама чији је идејно-уметнички карактер раније обележен. Тај пасиван однос може се можда најбоље илустровати песмом „На углу" (Циклус ,1941“), у којој песник, описујући дане окупације у Загребу, пише: