Наша књижевност

668

бу да узме сина за руку, да му погледа у очи, да му каже: „Синак, отсад ћемо заједно, удвоје“, али се још више намргоди и не рече кишта.

Откако му се Илија вратио из горњих места, газда-Трифун се. полако припрема за хаџилук. Пребрао тевтере: коме је имао шта дати, дао; колико се могло прикупио вересије, магазу напунио као око; с протом и епитропима све распоредио, ако, не дај Боже, умре на путу, па спремио паре, нашао друштво, добавио пасош, и сад само да ожени сина, па да сербез крене да се поклони Светом гробу, да постане хаџија, да постигне и то највише што христијанин на овом свету може постићи. у

И сад, 'ето, овај балавац хоће на првом кораку да му поквари, омете свети пут. Не, никако! Нема попуштања! Ако сад попусти, све ће се сурвати. Као да подупире стену која хоће да падне, газдаТрифун се напреже да се покаже срдит и викну:

— Моја се не пориче! Има да буде како сам рекао! — али је изгледао као поплашен човек који се брани, па у вику завија свој страх и пристанак.

Очекивао је да ће се и син расрдити, али он опет изненади Трифуна, јер му молећиво задрхташе усне и, као да жали оца, сасвим благо рече:

—- Не брини ти, тајка, ништа! Иди ти, доста си се ти мучио = радио за нас, а ми ћемо да припазимо на радњу... и на све... Ту је Јанко, ту смо ја, Антоније... Без бриге можеш да будеш...

Као неки благи дах дарну Трифунова синовљева реч о његовој муци и работи, али он то одмах потисну, још више се намршти | само, љутит, рече:

— Одлази!

(Свршетак у следећем броју).

БОЖИДАР КОВАЧЕВИЋ