Наша књижевност

ИСПОВИЈЕСТ

Имам гунђавог сапутника, прати ме, сјена, права, · мршти се, шмрца, у сутон зури "и тужне ствари дошаптава.

Сјећаш се, вели, љескара бујног, кад стазом к млину скрећеш> Тамо је триста остало тајни, зашаптан сутон завичајни,

а ти га више видјети нећеш.

Да ли се сјетиш дједа и клупе

на којој жубори бајка,

поплаве снијежне свилених стада, мириса љета са ливада

и трубе брата Рајка2

Хајде, запјевај, тихо протужи, у стих претвори сутоне снене, пођи у прошлост суморнг лица = под сјене бреза љепотица, на давне стазе остављене.

И тако редом. У душу дира.

А драгих ствари било је много.

И признам: туга за тренут плине, доједри знанац из даљине дјетињство моје босоного.

Тако за минут, а онда скочим пред сапутника, опор и љут:

.