Наша књижевност

470

ПРИ ЛИР ВУ Те

Књижевност | |

— Прођи се, чујеш, успаванке, остави љескар и дуње ранке, пред нама стоји сурови пут.

Спомињеш дједа и бајку везеш! Знаш ли како је свршио, је лиг Пао је стари у огњу села;

а и твој љескар бригада наша на јуриш двапут преотела.

А Рајко — оде за барјаком, оглуви труба, пуста и сама.

У смртном бљеску врелога боја израсте дјечак у хероја

и паде — с пушком у рукама.

А сад, шта велишг Сутон и брезе! Дјетињска туга и бајке крило! Блиједој тузи срце да дам,

а томе, велиш, да запјевам2 Признајем. драги, срам би ме било.

Завичај нисам заборавио

и срце ћу му читаво дати, металним гласом пјесма нек звони: Маршем стихова у колони

о њему ја ћу запјевати.

Причаћу дјеци 'недораслој како је мајка чекала сина, а мрке ноћи вучарне биле: снијежне се овце истопиле, постао херој од чобанина.

Џућеш како љескаре мирне прерасте трње бодљиве жице, | како је бурно кроз родни крај | сумпорном ватром шибао змај брезама бијелим прљећи лице.